Intervju sa navijačem fudbalskog kluba Babelsberg 03

Zdravo. Hvala ti što si pristao na ovaj razgovor. Za početak, reci nam nešto o istoriji kluba za koji navijaš i njegovim najvećim uspesima.

- Klub za koji navijam se zove Sportski klub Babelzberg 03. U samom imenu se očitava godina osnivanja - 1903, mada tada nije osnovan naš, već jedan drug klub, koji je u svojoj istoriji mnogo puta promenio ime, proživeli smo Treći rajh, NDR (Nemačka Demokratska Republika, tj. Istočna Nemačka), onda ponovo ujedinjenu Nemačku, pa možemo reći da se neki organizovani vid fudbala u Babelzbergu, koji je jedna četvrt u Potsdamu, prvi put javlja 1903. godine, mada je klub za koji sada navijam, a koji nosi to ime, osnovan 1991, nakon pada Berlinskog zida.

Što se tiče naših najvećih uspeha, za vreme Istočne Nemačke naš klub je pod imenom Motor Babelzberg mahom igrao u NDR Ligi, što je tada bila druga liga u Istočnoj Nemačkoj. Dakle, oduvek smo bili mali klub. Jedino smo pedesetih kao Rotacion Babelzberg igrali par godina u NDR Uberligi, kako se tada zvala prva liga.

Nakon ujedinjenja, morali smo da počnemo od nižih liga, ali s obzirom da smo bili dobri uspeli smo da pređemo iz pete u četvrtu ligu (1996), a nakon godinu dana i u treću. Iako smo jedan od klubova sa najskromnijim budžetom, pošlo nam je za rukom da 2001. godine uđemo u drugu ligu, što je najveći uspeh u novijoj istoriji našeg kluba. Nakon ove jednogodišnje avanture, ispali smo u treću ligu, gde su nas sačekali finansijski problemi za koje je krivo nesposobno rukovodstvo. Otad se šetamo između treće i četvrte lige.

Postoji li neka zvanična politička linija među navijačima, kako vidiš vašu grupu i tribinu u tom smislu? 

- Nemamo striktnu političku liniju. Konsenzusom smo se dogovorili da ne dozvoljavamo rasizam na stadionu ili među navijačima, želimo da svi opušteno i slobodno dolaze na utakmice, pa u svojim redovima imamo i doseljenike, iako živimo u gradu nekadašnje Istočne Nemačke, pa ih nema toliko kao u bivšoj Zapadnoj Nemačkoj. Na stadion dolazi puno žena, dece. Jako nam je drago što tu nisu samo muškarci između 20-35 godina, već je publika šarenolika. To je naš glavni politički cilj, iako ne smatramo da je prihvatiti svakoga kao čoveka, bez obzira na boju kože ili nešto slično, neka velika politička tema. Po nama, to je jednostavno stvar zdravog razuma. Naravno, imamo i radikalnije političke stavove, pogotovo među ultrasima, dakle, stadion koristimo i da širimo svoje političke i antirasističke stavove. Opet, iako je situacija u Nemačkoj relativno dobra u poređenju sa brojnim drugim državama, i dalje imamo problema sa rasizmom i fašizmom. Zato smatramo da je i dalje neophodno zauzeti stav po tom pitanju.

Sa kojim navijačkim grupama ste u prijateljskim odnosima i da li postoje neke grupe koje smatrate svojim rivalima ili čak neprijateljima?

- Prijatelji smo sa ultras Sankt Pauli, dakle navijačima tog kluba, to je već staro prijateljstvo. Da se vratimo malo kroz istoriju: dakle, 1991. godine, naš klub je takoreći ponovo formiran, s obzirom da je pre toga funkcionisao kao FK Babelzberg u Istočnoj Nemačkoj. Nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke, taj radnički klub, koji je direktno zavisio od podrške jedne fabrike, izgubio je tu podršku i ugasio se. Onda je osnovan naš klub, započevši karijeru u najnižim ligama. U to vreme, Potsdam je bio žarište skvoterskog pokreta, dakle, bilo je puno skvotera u gradu, koji su počeli da dolaze na utakmice sa pivom, psima, biciklima, jer u tim nižim ligama nije postojalo obezbeđenje, pa su prvi navijači levičari sa početka devedesetih počeli da stvaraju navijački pokret ovde u Babelzbergu. Oni su se još tada družili sa navijačima Sankt Paulija. Kasnije, krajem devedesetih, kada su se ovde pojavili ultrasi, i oni su uspostavili prijateljske veze sa ultrasima Sankt Paulija, to jest sa njihovim navijačima, rekao bih da je to bilo 2001. Dakle, reč je o prijateljstvu koje prevazilazi generacije navijača, upravo zbog antifašističke i antirasističke prirode navijačke scene u Babelzbergu.

Kakva vam je koreografija, koristite li pirotehniku?

- Teško je reći. Možete potražiti na internetu, na našem sajtu imate slike sa akcija i naše koreografije. S obzirom da imamo prilično mali stadion, pa otud i manje tribine, nemam baš mogućnosti za vrhunsku koreografiju. Kako god, s vremena na vreme, trudimo se odradimo nešto lepo. Kada je u pitanju pirotehnika, koristimo je, mada time sebi stvaramo puno neprilika, s obzirom na jak policijski nadzor i tolike kamere. Teško je sakriti se kada niste u velikoj gomili, a to stvara probleme našem klubu, koji je večito u finansijskim problemima. Naravno, nisu im potrebne još i kazne zbog pirotehnike. Zato pokušavamo da nađemo neki kompromis, ne želimo da se odreknemo upotrebe pirotehnike, koju smatramo sastavnim delom navijačke kulture, ali moramo priznati i da to nije više tako lako kao što je bio slučaj pre deset godina recimo.

Hoćeš da kažeš da u Nemačkoj postoji neki striktan zakon o navijačima?

- Da, kao i svuda, rekao bih. Naravno, postoje razlike od države do države u pogledu striktnosti. Zakon u Nemačkoj možda jeste striktan, ali ne toliko kao što je to bio nedavno slučaj u Francuskoj ili Italiji. Možda samo nešto ukratko da kažem o pirotehnici – imali smo inicijativu da se pirotehnika legalizuje, pojedinci iz nemačkih ultras grupa sastali su se sa predstavnicima Nemačkog fudbalskog saveza da razmotre pitanje legalizovanja pirotehnike, ali ljudi iz Saveza su odjednom jednostavno prekinuli pregovore i poručili da pirotehnika nipošto neće biti legalizovana. Kao rezultat toga, imali smo veliki povratak pirotehnike na stadione. Dakle, bio je to jako glup potez vlasti što su prekinuli te pregovore. Mi lično nismo u njima učestvovali, s naše tačke gledišta, bilo je besmisleno čak i pomisliti da je uopšte moguće nešto dogovoriti sa Nemačkim fudbalskim savezom, ali mnoge druge grupe su to učinile, a onda se ispostavilo da od toga nema ništa, pa se zato danas na stadionima pirotehnika mnogo više koristi.

Koliko ljudi u proseku prati utakmice vašeg tima, kako stojite s gostovanjima?

- Prosek posetilaca na našem stadionu je 2 000, na bitnijim utakmicama to naravno zna da skoči i na 4-5 000, dok na konkretno našoj tribini, gde je tvrdo jezgro naše navijačke grupe, brojimo najmanje 200 ljudi,  prosečno nekih 300, a u najboljem slučaju, bude nas i po 800 na važnijim utakmicama. Razume se, odlazimo i na gostovanja.

U kakvim ste odnosima sa klupskom upravom? Sarađujete li?

- Sve zavisi od toga ko sedi u upravi. Uopšte uzev, smatramo da je nužno imati određenu distancu prema klubu, s obzirom da imamo različite ciljeve. Recimo, mi želimo da koristimo pirotehniku, ali klub to ne dozvoljava. To je samo jedan primer nepodudaranja u našim ciljevima i stavovima, ali mislim da uživamo prilično lagodne međusobne odnose, jer je gomila navijača uključeno u klupsko 'poslovanje', da se tako izrazim. Tako, rekao bih već jedno deset godina, navijači uređuju klupski časopis, pokrivaju prodaju navijačkih i klupskih rekvizita, rade najave na stadionu ili su zaduženi za muziku i slično, a čak ih ima i u upravnom odboru. Dakle, navijača ima na različitim pozicijama u klubu, i oni zastupaju tu neku navijačku perspektivu i politiku. Naravno, u profesionalnom fudbalu i kapitalizmu prinuđeni ste da pravite kompromise. Otud povremeno zna da bude i nesuglasica izmešu klupskih zvaničnika i navijača, no mi svejedno računamo da smo na istoj strani. A opet, pojedinci u klubu ne daju ni pet para za fudbalske navijače ili navijačku kulturu uopšte, to su tipični bisnizmeni koji nam stvaraju mnogo veće probleme. Imali smo i unutrašnji klupski sukob između navijačke i nenavijačke strane. Sada je, međutim, situacija manje-više normalna, mada je to i zbog toga što igramo u četvrtoj ligi, što se više ne računa u profesionalni fudbal. Prošle godine smo bili u trećoj, a to je već profesionalna fudbalska liga.

Šta misliš o modernom fudbalu i svetskom prvenstvu u Brazilu koje samo što nije počelo?

- Šta mogu da mislim o modernom fudbalu kada navijam za četvoroligaša? Stvarno me uopšte ne zanima nemačka Bundesliga, koja je samo jedna komercijalna predstava. Drago mi je što navijam za jedan mali klub i nije mi važno što gomila ljudi nije ni čula za njega. Zato bar na stadionu imamo skroz porodičnu atmosferu, puštamo svoju muziku, nema reklama niti bilo kakvih tragova šoubiznisa, što je stvarno sjajno. Naravno, ponekad se zamislim kako bi bilo da odlazimo na meče po Evropi, ali opet, više volim što sam navijač jednog malog, a ne nekog velikog, komercijalnog kluba. Kada je reč o svetskom prvenstvu, naravno, protiv sam njegovog održavanja. Generalno, nije mi jasno kako neko može da navija za reprezentaciju. Ja lično navijam isključivo za svoj fudbalski klub, zanima me klupski, a ne reprezentativni fudbal. Kada igra reprezentacija, skupe se navijački različith klubova, atmosfera je loša, što se meni ne sviđa. Razume se, svetsko prvenstvo je ogromna mašina za pravljenje novca u rukama čelnika FIFA-e. Stvarno je suludo što Brazilci izlaze na ulice, bore se za svoja socijalna prava i tome slično, dok većina fudbalskih navijača, čak i onih koji se bore protiv modernog fudbala, ne prepoznaje značaj tamošnjih događaja, niti šalju poruke podrške Brazilu, nego čak jedva čekaju da prvenstvo počne, ne bi li mogli da sede u bašti, piju pivo i konzumiraju fudbal. A za sebe tvrde kako su kritički nastrojeni ultrasi.

Da li osim odlaska na stadione organizovano, kao grupa, učestvujete i u nekim uličnim akcijama ili protestima?

- Prilikom nacističkih demonstracija u Potsdamu, učestvujemo kao konkretna navijačka grupa, pošto na stadionu imamo više njih. Opet, naš grad je prilično liberalan, da tako kažem, pa se prilikom nacističkih demonstracija čitav grad digne na noge, između ostalog i ljudi koji posećuju fudbalske utakmice, u nameri da spreče naciste da se šetkaju našim ulicama. Recimo, na takvom demonstracijama učestvujemo.

Ako se ne varam, pre dve godine ste pomogli Partizanu iz Minska da prebrodi finansijske poteškoće time što ste organizovali turneju solidarnosti. Da li ste imali i neke druge slične inicijative u smislu iskazivanja međunarodne solidarnosti?

- Nisam siguran, mislim da je podrška za Partizan iz Minska bila zaista jedinstven slučaj, s obzirom da je to u suštini jedini nefašistički i nenacionalistički fudbalski klub u istočnoj Evropi. Eto, pre dve godine smo čuli da imaju finansijske probleme, pa smo ovde počeli da sakupljamo novac. Donirali smo im popriličnu svotu kojom su spasili klub, s obzirom da su isterani iz prve lige, pa su navijači obnovili sopstveni klub, a mi smo našom donacijom podržali taj potez, tu neophodnu birokratsku proceduru. Ideja je zapravo potekla iz Minska, mi jesmo prvi počeli da sakupljamo novac, ali toj kampanji solidarnosti su prišli i navijači drugih klubova. Onda su ljudi iz Partizana hteli da dođu u Nemačku kako bi se zahvalili na pomoći, što se nama jako dopalo. Zato smo se bacili na organizovanje te turneje i zakazali pet prijateljskih mečeva u martu 2013. Oni su došli jednim velikim autobusom sa sedamdeset ljudi, dakle ceo tim plus navijači u jednom autobusu, a odigrali su mečeve u Hamburgu, Berlinu, Lajpcigu i ovde u Babelzbergu.

Želiš li za kraj nešto da poručiš čitaocima Leve Tribine, ili pak nacističkom šljamu koji možda dođe u kontakt sa ovim tekstom?

-Voleo bih da na Balkanu i u Srbiji progresivni ljudi u većem broju odlaze na stadion, mada znam da je tamo prilično teška situacija, zbog većinskog prisustva desničarskog smeća na tribinama. Ipak, ako želite da nešto promenite u društvu, morate ciljati i na fudbalske stadione, jer upravo tamo fašisti najviše regrutuju omladinu u svoje redove. To mora da se spreči. Nacističkoj šljamu i nemam šta da poručim. Generalno,  dve najbrojnije navijačke grupe u Srbiji, koje su desničarske i nacionalističke, izdaju se za apolitične. Poručio bih njima ako  su stvarno apolitični da prestanu da šalju političke poruke na svakoj utakmici i u svakoj prilici.

Hvala ti puno što si odvojio vreme za ovaj intervju.
- Hvala tebi!

Još par fotografija: